Blog

                     Razgovarajući sa majkom svoje buduće učenice koja ima ćerku tinejdžera, jednom tokom razgovora mi je rekla: ,, Mislim da je kreativnost bitna u svim aspektima života i za sve branše. Zamisli kreativnog lekara, pravnika, pedagoga, bankara. Razmišljati malo izvan miljea, dobija se punoća onoga što radimo. Menja nam se logika. Pristua se poslu drugačije, snalažljiviji smo i spontaniji. Kreativnost naš posao čini bogatijim i time smo sigurno nivo iznad onog čoveka koji radi samo onako kako mu se kaže. Da svi tako možemo, živeli bismo opuštenije i mudrije.’’

                     Ova žena zajedno sa svojom ćerkom od 12 godina, u slobodno vreme ukrašava svoj nameštaj, uvek nešto ima na njemu da dopuni, sa njom čita, crta, slika i bavi se keramikom.

                     Pomislila sam kako je zasigurno malo takvih majki i bila očarana njenim razmišljanjem, kako je ona to uopšte uspela da izvede (pored svakodnevnih obaveza koje svi imamo), njenim stanom koji je stalno u nekim novim predmetima (koje je počela njena ćerka preuzela da pravi u poslednje vreme). Oni ne kupuju slike već se urame radove njene ćerke. Pitala sam gore pomenutu majku najzad, odakle potiče ovakav način razmišljanja, kako je njena ćerka uspela da u tako velikoj meri bude kreativna, kao i kako se to odražava na sve aspekte devojčicinog života. Dobila sam jako lep odgovor. Objašnjeno mi je da dete ove majke od svoje praktično četvrte godine sa svojom porodicom sve radi na malo ,,drugačiji način’’. Posuda u kojoj se drže četkice za zube nije kupljena, već je zajedno sa ćerkom, ova majka to oslikavala lakovima za nokte. Teglu od kafe su ukrasile pre nekoliko godina akrilnim bojama. Saksije za cveće nisu kupljene već su napravljene od ispečene a zatim obojene gline. Svki komad nameštaja je polovan ali uz pomoć časopisa i interneta, majka i čerka uspele su da ga ,,renoviraju’’ raznim tehnikama i bojama za drvo. Njena ćerka, jednostavno, sve što je pokušala da nauči, bilo da je to biologija u školi ili matematika, prvo je kod kuće sa roditeljima od mnogobrojnih materijala za reciklažu pokušala da napravi- da svoje gradivo poveže sa slikom.

                  Plod ovakvog životnog modela, zaista nas čini bogatijima i snalažljivijima. Štedi nam novac. Opušta nas kao i našu decu. Daje nam za pravo da se usudimo da umesto jedne svakodnevne sterilnosti, budemo ono što su nam predhodne generacije zabranjivale. Našu decu uči da razmišljaju logički i vizuelno- što može zaista doprineti razvoju intelektualnih veština kao i boljem pamćenju.

                 Na časove crtanja i slikanja koje držim, dolaze deca koja nisu nekad zainteresovana za ono što se tada radi. Ili nisu raspoložena za rad uopšte. Ali ja sa njima ipak uradim nešto. Bilo da je to najobičnije lepljenje krpica koje smo isekli i zalepili na papir, a zatim dobili oblik zglavkara. Ili čaše. Ja znam da će se tom detetu to urezati u pamćenje kao jedan model ponašanja i ophođenja prema svetu oko njih. Možda će svoju struku koja je mnogima naporna i suvoparna učiniti zanimljivom, tako što će posao prezentovati na ne već viđen način. Deca sve pamte i svaka inovacija koju vide za njih je već zapisana negde u glavi. Savetujem svima da decu uče kreativnom razmišljanju a i sklonosti ka umetnosti- zašto da ne. Jednog dana doći će one ozloglašene godine kada će dobijati zamršene zadatke na ispitu ili poslu. Šta mislite, možete li im već sada pomoći da ih reše?

Priredila

Katarina Gajić

Galerija slika